Две године и једанаест месеци ме деле од претходног боравка у Србији.
Октобра 2018. сам испратио оца на његовом путу без повратка. Пре него што сам се са путном торбом извукао из родитељке куће фотографисао сам просторије на главном спрату.
Сликао сам и оставу и садржај мањег фрижидера, који је отац био купио неколико месеци пред смрт. Врећица пројиног брашна Чековић, из Коштунића; једно Таково готово јело са грашком, неотпаковано; боца киселе воде Књаз Милош и квас, неотварани. Била је ту и једна црвена паприка-шиља, још јестива, али већ напола осушена, угнеждена међу теглицама са киселим краставчићима и стакленком са сулцом, покривеном тацном од шољице за кафу.
Садржај фрижидера је прича у слици. Ствари у њему говоре о људима који су их изабрали, у њега сместили и баш тако поређали, до следећег дана. Намернице је пазарио и тако поређао, донекле истрошио и тако поспремио старац од осамдесет и осам лета, који је већ пуно година живео сȃм.
На светлозеленим плексигласом покривеној тераси, на сточићу од прућа, који се наслањао на зид, просути по миљеу загасито зелене боје, жутели су се повећи здрав грозд тамјанике, две дуње и један лимун. Лимун је био неправилног облика, са црнкастим пецкама, квргав, несавршен, каквог нећеш наћи по продавницама. Некада се такво воће звало непрскано, сада је органско. Отац је ту своју последњу воћну икебану био убрао недавно и њом се опростио од овога света.
С друге стране, намештај, покућство, и нарочито фотографије, иконе и гоблени, нас воде кроз време. Миљеи, које је мама извезла и исхеклала, се шепуре расути по комадима намештаја, укључујући телевизор, фотеље па чак и шпорет, тик испод сланика који виси на зиду већ четрдесетак година. На фотографијама, по зидовима начичкани, фигурирамо преци, родбина и ја, у хронолошкој какофонији прошараној гобленима Читачице, Коња на испаши и Лабудова. Овај последњи, у доњем десном углу, неколико сантима извезен концем плаве уместо зелене, боје траве. Пред очима ми промиче призор у коме тата пружа плави конац мами, јер овог другог нема.
На једној фотографији су баба и стричеви. Млађи од њих двојице је већ годину дана након фотографисања, са непуних осамнаест година, изгубио живот на Сремском фронту. Његов споменик сȃми у дворишту такође напуштене куће у селу покрај Бојника. Питам се да ли се и трагови гробног камена могу видети од свог тог растиња које је сада већ три деценије надирало и опколевало га, попут испраног натписа имена палог војника на плочи пола метра загњуреној у црницу. Тог мог стрица се сада већ, највероватније, нико жив више не сећа.
На другој фотографији је мама, са својих двадесетак и кусур година. Гламур фотографија у стилу холивудских профилних портрета. Она, благог осмеха, загледана у даљину, али као да бди нада мном, погледом са стране и чека да се вратим.
На трећој је тата, такође млад, насмејан, са стаблима воћки у касно пролеће у позадини. Поред њега је икона свете Петке, за коју је говорио да му је спасила живот док је био мали. Веровао је да га она чува.
Нa следећој је призор са Дуцом и Снежаном, сестрама по оцу, како љупко позирају у школском дворишту одевене у снежно беле хаљинице, са пиленцетом које се затекло у овој сеоској идили, док су још биле девојчице а ја још нисам дошао на свет.
Изнад купатилских врата висила је и моја, увећана фотографија из првог разреда основне школе, насмејаног и већ на путу да изгубим прве зубе. Те 1973. године фотографије су биле углавном црно-беле, али је у моди била техника накнадног бојења, па је моја, иначе, црвенкаста ролка, по избору фото-мајстора, пребојена у зелену, више “дечачку”.
Прекорачио сам праг верујући да последњи пут видим родитељски дом. Скоро три године након, прешавши исти праг, укорачио сам у свој.
Питам се, међутим, да ли дом чине зидови—цигле и малтер—ствари и покућство или patchwork успомена које носимо са собом, или све то скупа. Цигле, којима је кућа саграђена, су биле испечене од иловаче из села Теочина, поред Горњег Милановца, у коме сам провео првих девет година живота, у породици учитеља. Кућу су зидали и деда, и стричеви и мамина родбина. Помагали су и Теочинци, који су у више наврата долазили специјалним, што би се данас рекло, шатл аутобусом на мобу. Кредита није било а од учитељске плате се није могла градити кућа. Мешалица је штанцала малтер неуморно, а ја сам на њој зарадио и своје прве мишиће.
У Канади смо се два пута усељавали у нову кућу. Изабрали смо боје, елементе за кухињу и купатила, два-три пута обилазили градилиште, и након годину дана добили кључ на руке, после завршене инспекције. Без зноја, драме, неизвесности. Ту није било кривих зидова, влаге и поплаве након већих падавина. Није било ни ђувечаре, површински замешане у арматуру испод степеника, јер “све је то гвожђе”. Али није било ни успомена, нити познатих ликова, већ гомила људи са задатком који су морали урадити беспрекорно.
Продати кућу значило би лицитирати зној људи којима сам свима знао име и презиме.
По мене су на аеродром дошли Милорад и Сашка. “Деки, па ти излгедаш мање дебео уживо!”, благо се смешећи прокоментариса Милорад док је према ауту вукао један од моја два предимензионирана кофера у које сам покушао да сместим последњих двадесетиосам година ван земље, са стварима “да се нађе”.
Милорада сам први пут видео уживо мада смо се већ шест месеци “знали“ преко Вајбера. Са опрезног Ви, упућеног мени, двадесет и кусур година старијем и са хрпом ћага стечених у земљи и иностранству, већ сутрадан неприметно смо прешли на ти. Милорада сам био ангажовао на обнови куће, по препоруци сестрића који живи преко пута. Шта је почело од овлаш кречења, пет месеци доцније се крунисало уласком у кућу која је била веома различита од оне коју сам оставио.
Нешто преко поноћи закорачих у већ намештени главни спрат. Сутрадан сам већ имао наставупреко Зума пред сам крај семестра. Остало ми је након тога само да закључим оцене.
Због временске разлике од шест сати, у корист Србије, имао сам времена за прву јутарњу кафу на тераси и за још понешто. Скокнух до продавнице преко пута по млеко. Моја прва куповина.
“Добро јутро. Ја сам Дејан, син учитеља Љуба. Можда ме се сећате”, изронивши из радње, обратих се неодређеном интонацијом, између упитне и потврдне реченице, жени која је уређивала врт, отприлике мојих година, ситније конституције, кратко подшишане фризуре. Сусетка. Кућа испод моје. Одмах преко пута трговине. Изговоривши реч “сећате”, уловио сам поглед који је садржавао дозу неверице помешан са траговима изненађења, малтене затечености.
Наравно да ми је лик био познат, али не много више од тога. Претпостављао сам да и моја сусетка зна ко сам. Чак и понеки детаљ више, будући да је била прва комшиница са уличне стране и да је вероватно скоро свакодневно виђала тату и са њим размењивала по коју реч, укључујући његове приче о нама у Канади.
Сада, покушавајући да одгонетнем унутрашњи глас сусетке, чујем:
“E, откуд сад ти? Наравно да те знам. Кад би ме видео у дворишту, чика Љубо је често причао о теби, Ињи и Ивару и како сте у Канади. Виђала сам те кад си долазио код оца. На кратко. Само прозујиш. Ниси никад раније застао да се питаш. Видим да сређујеш кућу. Већ од октобра мајстори раде помало. А сад је већ крај марта. Причали су да ћеш да је продаш али видим да то за себе сад реновираш. Чула сам од комшинице Снеже да долазиш али сам мислила да ћеш опет тако само да прозујиш.”
“Мира. Зовем се Мира. Чула сам да долазите. Видим да сте пуно већ реновирали кућу. Лепо изгледа”, одговори сусетка, такође персирајући ми, правећи после сваке реченице малу паузу и наглашено отежући следећи слог после акцента у свакој речи, типично за говор овог дела Србије.
Од свог последњег боравка, моја улица на периферији Милановца, која је водила према центру града, је била реновирана и лепо сређена, пријатна за шетњу, а нарочито за вожњу, у поређењу са асфалтом пуним рупа какве је се једино и сећам. У својој првој шетњи обновљеном улицом прво познато лице је била тетка Зора. Окопавала је црни лук. Пожелех јој добро јутро. Пришла је ближе плоту, не препознавши ме одмах али убрзо одгонетнувши у мени лик мог покојног оца, по њеном казивању.
“Добро јутро, Дејо. Кад си сгигао? Нисам те одмах препознала. Мало си се поправио. Угојио. Колико остајеш? Како породица? Јел су и они дошли?”
Једно за другим ређала су се питања, многа од њих очекивана и логична. Нимало неочекиван је био и коментар да сам се поправио и добио по које килце, или више. Вероватно ме тетка Зора памтила док сам био виткији, мада је то било не баш недавно.
Гомила оваквих повезаних питања претпостављала је и дужи одговор, причицу, а не пуко одговарање на питање по питање.
Колико зарађујеш и која кола возиш, те коментари попут, ала си се поправио, угојио, добио киле, или да изгледаш или не изгледаш добро и свеже нису нити мало необични овде, за разлику од Канаде. Није прошле ни двадесет и четири сата и већ у трећем сусрету са људима сам измамио два коментара који се тичу мог изгледа, тачније тежине. Чудно можда звучи, али такви опаске ме обрадују, ма како не биле ласкаве, јер су искрене, непремишљане, супротне политичкој коректности која је у последње време достигла апсурд у друштву и држави из које сам управо долетео.
“Тек што сам стигао јуче. Дошао сам на једно пет месеци. Супруга је остала у Канади због посла а ја ускоро завршавам школску годину а остатак могу да завршим онлајн, па рекох да искористим прилику да још мало средим кућу. Решили смо да не продајемо него да реновирамо. Сину је у септембру свадба, а ми ето размишљамо да је дошло време да преиспитамо где ћемо и како ћемо од сада…”, завршавао сам мисао.
“Баш лепо што си се јавио и што се враћаш. Наврати на кафу кад будеш пролазио. Прошло је толико времена и ниси нас заборавио”, рече тетка Зора наслоњена на мотику којом је окопавала башту у коме је лук већ почео да избацује зелену перад, што је измамило моју пажњу.
По повратку кући, искористих прилику да почистим по тераси, која је сада била отворена, без плексигласа светлозелене боје. Уместо сточића од прућа у углу, на сред терасе је сада била дрвена гарнитура, а гола метална ограда је нестрпљиво чекала прве жардињере. У самој кући су били потпуно нова кухиња, ново купатило, и нови намештај. А хрпе фотографија су кипеле из времешних лимених кутија за бомбоне из шездесетих година прошлог века, спремне да испуне нове албуме за слике са познатим ликовима.
Comments